Vje­či­ti za­lju­blje­ni­ci u pri­ro­du i pla­ni­na­re­nje, mla­di Nik­ši­ća­ni Mi­lan Tre­bje­ša­nin, Mić­ko Đu­ro­vić, Mar­ko Ra­žna­to­vić i An­dri­ja Mi­ju­ško­vić uspje­li su da u stra­ni­ce već bo­ga­te pla­ni­nar­ske bi­o­gra­fi­je upi­šu i osva­ja­nje čak tri cr­no­gor­ska pla­nin­ska vr­ha u istom da­nu- Bo­bo­tov kuk, Pru­taš i Pla­ni­ni­cu. Ka­ko is­ti­ču, ko­li­ko je za­do­volj­stva na kra­ju bi­lo u nji­ma i ko­li­ko te­ži­ne u sto­pa­li­ma naj­bo­lje go­vo­ri po­da­tak da je uspon tra­jao 17 sa­ti i pet mi­nu­ta, a da je ukup­na nad­mor­ska vi­si­na ko­ju su po­pe­li bi­la 2.639 me­ta­ra. U jed­nom su sa­gla­sni, mno­go je lak­še po­bro­ja­ti i na­pi­sa­ti sve uspo­ne, ne­go li po­pe­ti ih ali su za­do­volj­stvo i osje­ćaj kad osvo­je sve što za­mi­sle - neo­pi­siv. Is­pri­ča­li su nam Mi­lan, Mić­ko, Mar­ko i An­dri­ja, ka­ko je sve te­klo tog jul­skog ju­tra.
- Još jed­na epi­zo­da tra­ga­nja za mi­ri­som di­vlji­ne je po­če­la. Bri­ge su osta­le da­le­ko za na­ma, a is­pred su se pru­ža­li ho­ri­zon­ti, str­plji­vo če­ka­ju­ći da ih osvo­ji­mo. Put utkan zno­jem, pre­li­je­pim po­gle­di­ma i ti­ši­nom ko­ja nam po­če­sto ne­do­sta­je je bi­la na­ša mi­si­ja. Za nas ko­ji pla­ni­nu oti­ma­mo od sva­ko­dnev­ne eg­zi­sten­ci­jal­ne tr­ke, su­bo­ta ve­če je spe­ci­ja­lan mo­me­nat. Mo­me­nat pro­žet iš­če­ki­va­njem, pro­žet uz­bu­đe­njem i osje­ća­jem da je sve na svom mje­stu. To su­bot­nje ve­če smo sti­gli, du­ži dio no­ći pro­ve­li na Se­dlu, a pri­je svi­ta­nja, oko 4.20, na­še no­vo pje­šač­ko pu­to­va­nje je po­če­lo. Ću­ta­li smo, a u svi­ma na­ma je bio isti osje­ćaj. Dok mno­gi lju­di spa­va­ju svo­je pr­ve sa­te, mi ih pla­ni­na­ri­mo - pri­ča­ju mom­ci ko­ji ima­ju i svo­ju gru­pu sim­bo­lič­no na­zva­nu „Sa na­ma do vr­ha”.
Ka­ko na­vo­de, pr­ve sta­ni­ce su im bi­le Uvi­ta gre­da i Ze­le­ni vir, a pr­va ve­li­ka de­sti­na­ci­ja Bo­bo­tov kuk.
- Ni­je­smo že­lje­li da to bu­de kraj­nji do­met na­šeg da­na. Sa kri­la­ti­com „car­pe di­em” u sto­pa­li­ma, sa Bo­bo­to­vog ku­ka smo oti­šli na Sa­mar, a sa nje­ga na Škrč­ko ždri­je­lo. Škrč­ko ždri­je­lo je bi­lo uver­ti­ra za uspon na Pru­taš, oda­kle smo se spu­sti­li u Škr­ku i po­pe­li Pla­ni­ni­cu. Pla­ni­ni­ca je bi­la po­sled­nja de­sti­na­ci­ja to­ga da­na, oda­kle smo se spu­sti­li na po­čet­nu tač­ku, od­no­sno Ža­bljak. Za­i­sta smo ci­je­le se­be da­li da bi ovaj put po­stao dio na­še pla­ni­nar­ske bi­o­gra­fi­je. Sa­da, uz nje­gov pi­sa­ni trag, vje­ru­je­mo da će­mo ga i po­no­vi­ti, a da će vi­še lju­di sa na­ma sa­vla­đi­va­te se­be, sa­vla­đu­ju­ći uspo­ne - po­ru­čio je Mi­lan Tre­bje­ša­nin.
S. RA­DE­VIĆ


Su­sre­ti za pam­će­nje

Mi­lan, Mić­ko, Mar­ko i An­dri­ja ne kri­ju da u osva­ja­nju vr­ho­va ni­kad ni­su bi­li sa­mi.
- Vri­je­me je bi­lo sun­ča­no, a pla­ni­nar­skom ter­mi­no­lo­gi­jom re­če­no - te­ži­na tu­re „te­ška”. Na ovom pu­to­va­nju ni­je­smo bi­li sa­mi. Po­vre­me­no su nam se pri­dru­ži­va­le di­vo­ko­ze i dru­ge ži­vo­ti­nje. No, kon­cen­tra­ci­ja uvi­jek mo­ra da bu­de na ni­vou. Ipak, po­ne­kad bi sre­li i na­še po­zna­ni­ke i pri­ja­te­lje, sa ko­ji­ma di­je­li­mo lju­bav pre­ma pla­ni­na­re­nju, od­no­sno osva­ja­nju pla­nin­skih uspo­na - pri­ča­ju Tre­bje­ša­nin, Đu­ro­vić, Ra­žna­to­vić i Mi­ju­ško­vić.